ЈЕФИМИЈИН ЖИВОТ
Деспотици Јелени, касније монахињи Јефимији, судбина као да је даровала сву земаљску срећу и благодети, била је кћер угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне. Памтила је цара, сјај његове владавине (Њен отац био је у царевој пратњи приликом посете Светој Гори 1346. године ). Удала се за Угљешу Мрњавчевића, који се брзо уздигао (са братом Вукашином за истинског владара у јужним областима српског царства, наспрам немоћног младог цара Уроша и Душанове удовице, монахиње Јелисавете. ) Деспот Јован Угљеша и деспотица Јелена добили су сина и Сер, престоницу јужне српске државе на развалинама великог Душановог царства. Живот младе деспотице био је богат и смислен.
Потом је на ову сироту жену судбина послала све несреће које могу да задесе једно људско биће: сваку нову тежу и мучнију од друге. Умро јој је отац, потом син, дете млађе од четири године ("млади младенац"); у боју код Черномина (у близини Једрене, између данашње Грчке и Турске, на пољу које Турци дан-данас називају "смрт Срба") 26. септембра 1371. године погинуо је њен муж, деспот Јован Угљеша; изгубила је породичу, поседе, приходе, државу, друштвени дигнитет.
По обичајима средњег века замонашила се (није познато када) и дошла у државу кнеза Лазара, који јој је пружио уточиште. Од младе владарке постала је удовица, избеглица, прогнаник, сирота монахиња. Али ни ту није био крај страдањима: у Косовској бици 1389. године нестало је и њеног заштитника, кнеза Лазара. Чини се да је у деценији после боја њен утицај на кнегињу Милицу (супруга кнеза Лазара и потоња монахиња Јевгенија) морао да буде веома велики.
Јефимија је учествовала у свим вазним државним одлукама. Милица, тада већ монахиња Јевгенија, дрзала је поред себе Јефимију и веома ценила њено мишљење у вези са свим тешким, мучним и преломним државним питањима.
Године 1398. две монахиње предузимају мисију одласка султану Бајазиту ради оправдања младог Стефана Лазаревића, који је био оптужен за неверство и планирану издају.
Ова мисија две монахиње и удовице, поред оправдања за Стефана Лазаревића, имала је и још један циљ: измољење и пренос моштију Свете Петке, из Трнова (бивше престонице Бугарског царства, које су Турци 1393. године коначно присвојили својој држави) у Србију. Султан је то великодушно допустио, видећи у томе чину само верске мотиве. Али Јефимија и монахиња Јевгенија су имале нешто друго у виду: Света Петка је, наиме, хришћанска Деметра, заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља. Себри (или Себари, сељачки слој у средњевековној Србији) у Србији који су у овим ратним временима бежали са земље, нагло су престали да то чине, када су мошти Свете Петке приспеле у моравску Србију. И у овој, наизглед потпуно верској акћији, видимо мудрост несрећне удовице деспота Јована Угљеше. Не зна се када је монахиња Јефимија умрла. Последњи помен о њој налазимо у једној повељи деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом (владарком), госпођом и мајком. Примила је велику схиму и променила име у Јевпраксија: сматра се да је последње године свога живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња, чији се мужеви нису вратили из ове, за Србе најсудбоносније битке (предање каже: у току само једног јединог дана замонашење је тражило три стотине жена).
ЈЕФИМИЈИНА ДЕЛА
У историји књижевности Јефимија се памти као прва српска песникиња, али и као велики прегалац у примењеној уметности веза. Сва њена дела, осим ‘’Туге за младенцем Угљешом’’, везиљски су радови: завеса за царске двери хиландарске цркве, плаштаница са стиховима из црквеног песништва и покров за кивот светог кнеза Лазара. На покрову је извезла ‘’Похвалу кнезу Лазару’’, своје најпознатије ђело. Текст Похвале је аутентично лирско сведочење о тешким временима за српски народ после Косовске битке и о великом народном уздању у светог цара и после његове смрти. За народ је цар жив, а не мртав; он није умро него је, како у Похвали стоји, прешао из смрти у живот .
Њено књижевно дело истовремено је и примењено-уметничко, јер је текст увијек исписивала-урезивала на различитим материјалима. Самим тим та дела имала су и вредност правих молитвених подвига, и у духовном и у материјалном смислу. Прво од њих је ‘’Туга за младенцем Угљешом’’.
ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ
Туга за младенцем Угљешом први је сачувани књижевни састав деспотице Јелене - монахиње Јефимије, стихови урезани у малу двоструку сребрну иконицу Христа и Богородице изгравиран између 1366. и 1371. године на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем. Тада је живела у Серу на своме двору, а њен мали син био је сахрањен у Хиландару у гробу њеног оца, ћесара Војихне. Пошто никада није могла да оде на гроб свога сина, за покој душе манастиру је послала ову сребрну иконицу. До дана данашњег чува се у Хиландару
ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ
«Мале иконе по велики дар,
које имају пресвети лик господњи
и прецисте богоматере,
а њих велик и свет муж
дарова младому младенцу
Угљеши Деспотовићу,
Његову неоскрвњену младахност
преставише у вечне обитељи,
а тело у гробу преда се,
кога изделаше праоци
преступљења ради.
Удостоји, господе Христе,
и ти, о пречиста богомати,
и мене јадну
свагда о разлучењу душе моје да се бринем,
које угледах на онима који су ме родили
и на рођеном од мене младенцу,
за којим жалост непрестано гори
у срцу моме,
по обичају матерњем побеђена. «
Сва остала њена дела везиљски су радови: завеса за царске двери хиландарске цркве, плаштаница са стиховима из црквеног песништва и покров за кивот светог кнеза Лазара, са извезеном Похвалом кнезу Лазару.
ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ
Запис на хиландарској завеси извезла је као монахиња 1398/99. године док је живела са својом сродницом кнегињом Милицом, тада већ монахињом Евгенијом. Завеса је од црвеног свиленог атласа (144 x 118 cm). На њој је златном и сребрном жицом извезена композиција на којој су Христос са светим Јованом Златоустим и светим Василијем Великим, а иза њих се налазе анђели обучени у ђаконске стихаре. Код Христових ногу је Јефимија извезла молитву Спаситељу, у којој му се обраћа од оскврњених усана, од мрског језика, од нечистих усана, од душе оскврњене и моли га да јој прими ту прозбу. Страшне су и опомињујуће речи које стоје на крају записа, уз датум када је приложена завеса. Поред књижевне вредности ова завеса за царске двери у Хиландару има велики значај и за српски уметнички вез.
ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ
Похвалу кнезу Лазару Јефимија је саставила око 1402. године на тканини величине 66 x 99 цм. Текст Похвале је аутентично лирско сведочење о тешким временима за српски народ после Косовске битке и о великом народном уздању у св. цара и послије његове смрти. За народ је цар жив, а не мртав, он није умро него је, како у Похвали стоји, прешао из смрти у живот: »И сада не предај забораву вољена ти чеда, која си сирота оставио преласком својим, јер оставши без тебе откако си у небеским весељима вјечним, многе невоље и страдања задесише ти вазљубљена чеда и у многим мукама живот проводе,јер су овладани Измаиљћанима. И свима је потребна твоја помоћ. Стога молимо да се молиш заједничком Владики за вољена ти чеда и за све који им служе са љубављу и вером. «
Стихове Похвале кнезу Лазару Јефимија је извезла једном врстом позлаћене жице на црвеној свили. Направила је тако покров за Лазарев кивот са моштима и даровала га његовој задужбини Раваници. У време Велике сеобе 1690. године, раванички монаси су заједно са царевим моштима понели и овај покров и донели их заједно у фрушкогорски манастир Нова Раваница. Тамо су се Лазареве мошти обреле заједно са Јефимијиним и биле ту све до усташког харања манастира у Другом светском рату. Тада су пребачене у Саборну цркву у Београду, а њихов покров у Патријаршијски музеј, где се и данас налази.
Жанр похвале, у којем је настало најпознатије Јефимијино дело, стари је антички, доцније и византијски књижевни облик. У старој српској књижевности био је у широкој употреби и означавао се као похвално слово или похвала. Готово сви српски писци средњег века служили су се њиме, јер је било врло захвално за сваки вид прослављања светога – у прозним, као и у песничким делима. Још од самих почетака житијне књижевности у Срба и дела великих писаца Доментијана и Теодосија, често је на крају житија стајала похвала као поетска круна свега до тада написаног.
Све средњовековно песништво је по самој својој природи било похвала, односно похвално и благодарствено прослављање. Композиција ових састава је најчешће таква да писац наводи велика и сјајна дела и врлине Светога, а потом га молитвено зазива да помогне свом народу у отачаству, као и аутору похвале. Тако и Јефимија, алудирајући на помоћ коју јој је Лазар дао кад је избегла код њега на двор, завршава своју Похвалу речима:
«На моја мала приношења погледај и у многа их приброј, јер не принесох ти похвалу како достоји, него према моћи малог ми разума. Стога и мале награде очекујем. Али ти ниси био, о мили мој господине и свети мучениче, тако малодаран у пролазном и маловечном, колико више у непролазном и великом, што си примио од Бога, јер мене телесно страну на страни отхранио си обилно, а сада те двоструко молим: да ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси теби ово, свети. «
ОСТАЛА ЈЕФИМИЈИНА ДЕЛА
Када је Јефимија примила тзв. велику схиму и добила име Јевпраксија, око 1405. године, она је направила плаштаницу, још једну рукодељу за дар манастиру. Плаштаница је платно на којем је представљен Господ пред погреб и које се износи у цркви на Велики петак. И на овом свом делу, као и на пређашњим, она је оставила кратак запис. У запису се сећа своје мајке, такође замонашене по смрти свога мужа под именом Јефимија.
Црквени вез, који је био Јефимијина стваралачка преокупација, широко је био распрострањен у српским манастирима средњега виека, али и међу народом. Вез је обично рађен на црвеној свили, увезеној из Италије или Цариграда. Везло се свиленим концем или металном златном и сребрном жицом, а обрађиване теме биле су углавном иконографског карактера. Од богате везиљске делатности у средњем веку, до данас је мало сачувано. Оно што је успело да преживи векове, међутим, није третирано данас на прави начин, јер код нас готово да и нема стручњак а који се баве рестаурацијом веза. Народни вез, за разлику од црквеног, није сачуван.
Занимљив је и Јефимијиин саркофаг (мртвачки ковчег украшен рељефом) у Љубостињи.
Јефимији су посвећене и неке песме:
Јефимија
«Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страшне боле отмене јој душе.
Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некад грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!
И осећам тада, да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче. «
(Милан Ракић)