Putovawa

Српски путописци гледали су у Европу

Између два светска рата путопис као књижевна форма доживео је своју експлозију, а његови најзначајнији представници су Исидора Секулић, Милош Црњански, Јован Дучић, Станислав Винавер и бројни други аутори

Ваљево – Сваки времеплов, па и онај о путопису, открива занимљиве, а често и изненађујуће податке. И поред тога што је скоро све време у сенци романа, приповетке, есеја, огледа па и поезије, српски путопис је имао и своје златно доба. То је период од неколико деценија између Првог и Другог светског рата у којем је штампан изузетно велики број јако добрих књига овог жанра. Практично, по томе Србија није заостајала за најразвијенијим земљама Европе.

 

Било је то време чудне атмосфере и осећања, промењених система вредности, знатижеље, али и потребе да путопис буде додатак тадашњим сликама света. Ова књижевна форма је преузимала и улогу средства комуникације што у садашњим условима чини телевизија. Истовремено, било је јасно многим ауторима да путописи нису фикција и да једино могу да кокетирају са њом. Без путописа како у оно тако и ово време, живот би био сиромашнији и ускраћенији за многа сазнања и осећања.

 

У овим и још неколико релација развијала се прича проф. др Владимира Гвоздена са Новосадског универзитета који је на трибини у Градској библиотеци у Ваљеву, а поводом актуелне манифестације „Љубини дани”, говорио на тему путописа и његовог златног доба.

 

На челу те дуге и репрезентативне листе су Исидора Секулић са „Писмима из Норвешке”, Милош Црњански, чија два тома из сабраних дела су путописи уз бриљантни „Љубав у Тоскани”, затим Станислав Винавер са „Руским поворкама” и „Писмима из Немачке”, Раде Драинац са познатим путописом „Чуда и лепоте Париза”. Овим жанром су се озбиљно бавили и Станислав Краков, Јован Дучић, Драгиша Васић, Растко Петровић, Александар Илић, Михајло Петровић Алас, Олга Палић, Милутин Велимировић, оснивач Српског лекарског друштва, професор Рашко Димитријевић, Милош Савковић, архитекта Александар Дероко и други. И Иво Андрић је у једном периоду писао путописе. Међу женама путописцима упамћена су имена Јелене Димитријевић, Анке Гођевац, прве жене која је докторирала право у Србији и у оно време била њен представник у Хашком суду. Написала је занимљива „Писма из Холандије”. Путописом се бавила и глумица Деса Дугалић, али и неколико занатлија, грађевинских предузетника и пустолова.

 

Када је у питању путописна географија, проф. др Гвозден је објаснио да су српски аутори, али не само они, највише хрлили према земљама западне Европе. Без конкуренције највише путописа посвећено је Италији јер је то била земља чији су их историја, култура и уметност највише привлачили. Уосталом, Бијенале у Венецији основано је управо у периоду између два светска рата. После Италије изазов за наше путописце били су Француска, Немачка, Енглеска и Шпанија, а у мањој мери земље Скандинавије, средње и источне Европе. Један од ретких путописа из Америке као другачијег света написала је Јелена Димитријевић, док се фасцинацијом једног система и идеологије у Совјетском Савезу бавио мањи број аутора. У том времену није забележен ни један путопис из Латинске Америке, Аустралије и Новог Зеланда.

 

– Таквом успону и афирмацији путописа допринели су настанак туризма као нове свести о путовању, сазнајни разлози, а и тадашња два највећа издавача „Геца Кон” и „Српска књижевна задруга” радо су објављивали ту врсту штива. Постојало је и наглашено интересовање јавности за ту форму па су тадашње најутицајније новине „Политика”, „Правда” и „Време” имале сталне рубрике са путописима. Путописи из тог периода истовремено су показивали снажну сазнајну димензију, али су били и добра грађа за разумевање прошлости. Били су у најбољем духу тадашње интелектуалне мисли Европе која је критичка и веома блиска са оним шта су разумевали, примера ради, Ниче или Фројд. Преко те књижевне форме неки аутори могли су да испоље свој литерарни ауторитет, попут Исидоре или Црњанског, а да то није роман који је у међувремену постао друго име за књижевност, објаснио је проф. др Владимир Гвозден, који је похвалио активност Градске библиотеке из Ваљева која је установила књижевну награду „Љубомир П. Ненадовић” за најбољу књигу путописа на српском језику, дајући тиме подршку и мотивацију за наставак подебљања изузетно занимљиве и вредне путописне линије на домаћој књижевној сцени. Ко зна, можда се путопис поново позлати?!